Успостављање система квалитета неопходно је у свим областима деловања и рада, природно, и у образовању које утиче на развој друштва у целини. Самовредновање се налази у центру система квалитета образовања. То значи да су школе као установе професионалаца и стручњака добиле могућност да планирају сопствени развој и да буду равноправни партнери просветним властима у установљавању, унапређивању и обезбеђивању квалитета.

Самовредновање је поступак којим се вреднује сопствена пракса и сопствени рад, полазећи оде поступак којим се вреднује сопствена пракса и сопствени рад, полазећи од анализе шта је и како је урађено. Три основна питања су у средишту процеса самовредновања:
1. Колико је добра наша школа?
2. Како то знамо?
3. Шта треба да учинимо да будејош боља?
Одговоре на ова питања првенствено могу дати:
Наставник – Самовредновање, посматрано из угла наставника, значи стални процес спровођења, анализирања, кориговања и планирања сопствене наставне праксе и сопственог доприноса целокупном животу и раду школе. Сасвим поједностављено, самовредновање значи стално постављање питања: Шта сам урадио/ла добро, чиме сам задовољан/на? Шта сам могао/ла боље? Које сам циљеве постигао/ла, а које нисам? Шта је прошло боље/горе него што сам очекивао/ла? Да ли сам поклонио/ла пажњу сваком ученику на прави начин? Шта још треба да знам да бих следећи пут био/била бољи/а? На који начин могу допринети побољшању сопствене праксе и раду школе у целини?
Ученик – Самовредновање ученику омогућује да објективно сагледава и развија способности које ће му помоћи да створи навику да планира, прати, вреднује и унапређује своје активности у школи. Тако се ствара култура вредновања како сопственог рада, тако и рада других.
Руководилац – Руковођење и организација рада школе, као важан сегмент, сасвим логично, намеће потребу да директор или чланови школске или локалне управе провере сопствену ефикасност и ефективност ради организовања и обезбеђивања што квалитетнијих услова за рад ученика и запослених.
Родитељу, као неизоставном партнеру школе, укључивањем у процес самовредновања, обезбеђује се могућност да личним учешћем, као и проценом рада других, доприноси објективнијој и реалнијој слици школе, да одлучује и спроводи акције за унапређивање рада школе.

Циљ самовредновања је унапређивање квалитета рада школе. Самовредновање је истовремено и знак да је школа спремна да прихвати одговорност за сопствени рад и развој. То није једини облик вредновања рада, али је основа за друге врсте вредновања. Самовредновање ослобађаСамовредновање ослобађа школу од напетости која се јавља као последица спољашњег вредновања као до сада јединог вида праћења и вредновања рада васпитно-образовних установа. Увођењем самовредновања школа постаје равноправни партнер спољашњим евалуаторима који ће вредновање спроводити по идентичним показатељима, који су представљени у овом приручнику, као и по тачно одређеним процедурама и механизмима.

Ове школске године ћемо самовредновати област 5 – ЕТОС , у којем ће се конкретизовати појединачни кораци, начини вредновања, методе, обрада података и предлог мера. Вредоваће се следећи стандарди:
5.1. Успостављени су добри међуљудски односи
5.2. Резултати ученика и наставника се подржавају и промовишу
5.3. У школи финксионише систем заштите од насиља
5.4. У школи је развијена сарадња на свим нивоима
5.5. Школа је центар иновација и васпитно образовне изузетности

Целокупни процес Самовредновања рада школе ће спроводити чланови Тима за самовредновање:
Вјера Ушјак, психолог
Јанко Такач, педагог
Јанко Томаш, проф. математике и физике
Ката Павела, проф. разредне наставе
Ана Кукучка проф. разредне наставе
Растислав Ушјак, проф. техничког и инфор. образ.
Еленка Омаста, проф. географије
Наташа Бенка, представник родитеља